Usvojili su DEVOJČICU (6) pa se ispostavilo da je u pitanju ODRASLI SOCIOPATA: Primetili ČUDNO PONAŠANJE, a onda...

Priča koju je pre nekoliko godina preneo Daily Mail o američkoj porodici koja je usvojila šestogodišnju devojčicu iz Ukrajine, sadržala sve elemente poznatog horor filma.

Naime, Kristin i Majkl usvojili su neodoljivu devojčicu iz doma na Floridi, da bi kasnije shvatili da je reč o odraslom sociopati prerušenim u dete. Barem tako oni tvrde.

Slična priča radnja je poznatog horora iz 2009. 'Siroče', kada bračni par u Domu za nezbrinutu jecu usvoje devetogodišnjakinju anđeoskog lica iz Rusije. Nakon niza jezivih događaja otkriju da je malena Ešher zapravo 33-godišnja Lena Klamer koja boluje od hipopituitarizma, retkog oboljenja hipofize, bolesti koja može da utiče na različite telesne funkcije – rast, krvni pritisak ili reprodukciju.

Kristin Barnet (45) i njen bivši suprug Majkl Barnet (43) optuženi su nedavno da su napustili i zanemarili dete, Nataliju Grejs, i da su je ostavili u stanu u gradu Lafajet, u američkoj saveznoj državi Indijani 2013. godine nakon čega su se preselili u Kanadu i prekinuli sve kontakte.

Policija tvrdi da je devojčica živela prepuštena sama sebi tri godine uprkos tomu što boluje od retke bolesti patuljastog rasta i ima problema s hodanjem.

U ekskluzivnom intervjuu za Daily Mail, ogorčena Kristin je ispričala da u ovom slučaju ima jedna velika činjenica: Natalija u vreme usvajanja nije imala 9 godina, kako je navedeno u dokumentima, nego 22 godine. Barnet tvrdi da su prave žrtve ona i njena porodica koju je Natalija godinama terorisala pretnjama da će ih zaklati u snu, guranjem na električnu ogradu i sipanjem izbeljivača u kafu.

- Dogodilo nam se upravo ono o čemu je snimljen film 'Siroče', pisala je izjave i crtala slike govoreći da želi ubiti članove porodice, zamotavala ih u ćebence i odnosila u dvorište. Znali smo je zateći kako stoji pokraj nas usred noći, nismo mogli ići spavati, morali smo skrivati sve oštre predmete, otkriva Kristin.

- Videla sam je kako stavlja izbjeljivač, ili sličnu hemikaliju u moju kafu. Kada sam ju pitala šta radi, rekla mi je 'pokušavam te otrovati'. Mediji me ocrnjuju kao zlostavljača deteta, ali tu se ne radi o nikakvom detetu. Natalija je žena, ona ima menstruaciju, zube odraslih osoba, nikada nije narasla niti dva centimetra, što se ipak događa kod dece patuljastog rasta, objasnila je Kristin.

- Svi su lekari potvrdili da pati od teškog psihičkog oboljenja koja se dijagnostikuju samo kod odraslih osoba. Znala je da iskače iz automobila u vožnji, prozore je prljala krvlju. Činila je stvari koje ne biste mogli zamisliti da radi neko dete.

Barnetovi su iskusni udomitelji koji su devetogodišnjakinju preuzeli iz doma u Floridi, a kod njih je počela da živi u maju 2010. godine.

U potresnom intervjuu za Daily Mail Kristin je rekla da je Nataliju prihvatila kao da je njena biološka ćerka, uprkos tomu što je devojčica stigla u porodicu s poremećajem rasta kostiju, koji uzrokuje slabiji rast, abnormalnostima skeletnih ekstremiteta i problemima s vidom.

- Oduvek sam želela da imam veliku porodicu, ali sam imala ozbiljne komplikacije u obe trudnoće i nisam mogla imati više dece. U to sam vreme živela privilegovanim životom pa sam želela da pomažem drugima. Proces usvajanja Natalije odvijao se jako brzo jer su prethodni udomitelji naglo odustali od usvajanja, iz nepoznatog razloga. Imala je rodni list na kojemu je stajalo da je rođenja 4. septembra 2003 godine - ispričala je Kristine.

Ističe da su saznali da Natalija ne može da hoda tek na parkingu, jer u dokumentima za usvajanje o tome nije bilo niti reči. Idućih nekoliko dana s njom su proveli na izletima, odveli su je u Disney World, išli na sladoled i slično ne bi li se što pre opustila u novoj porodici.

Prvi šok doživeli su kada su je prvi put odveli na plažu.

- Dečaci su pojurili u okean, a Natalija je htela da je odnesemo u vodu. Majkl i ja smo bili iscrpljeni pa smo ju zamolili da pričeka. U jednom trenutku ona je stala na noge i otrčala u vodu. Pogledala sam Majkla i pomislila šta se to događa - ispričala je Kristin Barnet.

Jako se zabrinula kada je malenu devojčicu vidjela prvi put golu.

- Kupala se u kadi i tada sam primetila da ima dlake na intimnom području. Bila sam šokirana. Upravo su mi rekli da ima šest godina, a ovo je bio dokaz da to baš i nije tako. Bilo je još dokaza da je reč o očitoj obmani. Nisu je zanimale lutke i druge igračke, uživala je u društvu tinejdžerki, a njen vokabular bio je previše sofisticiran za nekoga njenih godina, objasnila je.

Nije imala ni traga stranog akcenta, a ubrzo su shvatili i da ne zna niti reč ukrajinskog niti je znala išta o svojoj navodnoj domovini.

- Vodila sam u to vreme malu školu i primetila da je njen govor drugačiji. Komentarisala je kako ju zamaraju ta deca, kao da razgovaram s nekom drugom mamom a ne detetom. Bilo mi je jako teško da procenim koliko ima godina zbog njenog neobičnog izgleda, ali pretpostavljam da je tada bila tinejdžerka. No, nisam se žalila, stvarno sam je volela, želela sam da se brinem o njoj, ispričala je Barnet koja je uskoro pronašla krvavu odeću među prljavim rubljem.

Pretpostavila je da ima menstruacija ali da to pokušava da sakrije. Tada sam ju odvela lekarukoji je naredio test gustoće kostiju. Testiranje je pokazalo da devojčica ima 14 ili više godina.

Ubrzo je i njeno ponašanje počelo da se menja. Barnet se prisetila stravičnog prizora koji je ugledala na baby monitoru kada je Natalija napala bebu. Nakon toga je potražila psihološku pomoć za Nataliju. Započele su psihoterapiju, a Kristine se prisetila kako se Natalija ponašala detinjasto prilikom vežbi povezivanja.

Godine 2011. Natalia se ponašala sve čudnije: razmazivala telesnu tečnost po zidovima, upućivala pretnje smrću i govorila da čuje glasove u glavi. Počeli su je učestalo voditi na preglede, a zbog raznih psihičkih poremećaja znala je po nekoliko dana ili nedelja provoditi u psihijatrijskoj ustanovi.

Kada je Barnet optužila Nataliju da ju je gurnula na električnu ogradu, usvojena devojčica dugoročno je smeštena na psihijatriju zbog opasnosti koju je predstavljala za druge ljude. Kristin ističe da je Natalija tek tada priznala da je puno starija nego što se činila.

Prilikom intervjua Kristin Barnet iznela je dokumente koji potvrđuju njene teze o sledu događaja, a lekari dele njenu zabrinutost zbog zdravlja Natalije.

Jedan je lekar u januaru 2012. utvrdio da mu je Natalija priznala da ima 18 godina. Član bolničkog osoblja u bolnici Larue Carter u Indianapolisu je u junu 2012. utvrdio kako je Natalija opisala kako je pokušala da ubije članove porodice i da nimalo ne žali zbog toga. Štaviše, pokušaj ubistva opisala je na duhoviti način.

Najjači dokaz možda je pismo porodičnog lekara Barnetovih Endrua Meklarena iz marta 2012 godine koji je utvrdio da je njen rodni list očito netačan i da se Natalia već duže vreme pretvarala da je mlađa nego što jeste. Utvrdio je da je Natalija obmanula njegove, roditelje i druge lekare.

U julu 2012. Barnetovi su predali zahtev kako bi Natalijina stvarna starost mogla da se ispravi u rodnom listu. To im je i uspelo, pa je tako revidiran njezin datum rođenja na 4. septembra 1989. godine, što im je omogućilo da Nataliju leče kao odraslu osobu.

Kristin tvrdi da su ona i njen suprug iznajmili stan u koji su smestili Nataliju kada je puštena nakon dužeg lečenja u psihijatrijskoj ustanovi u avgustu 2012. godine te je stavljena pod nadzor državnih institucija. Takođe su joj pomogli da dobije broj socijalnog osiguranja, ličnu kartu i ostvari povlastice.

Kada je počela da pravi probleme u stanu u kojemu je živela te joj je otkazan najam, iznajmili su joj novi stan da ne ostane na ulici.

Barnet tvrdi da je i tada bila u svakodnevnom kontaktu s Natalijom te da joj je hjela pomoći da dobije srednjoškolsku diplomu.

- Kupila sam nameštaj za stan, namirnice u supermarketu, godinu dana sam plaćala najam, ispričala je.

Iduće godine, Kristin Barnet objavila je knjigu memoara o Džejkobu, koji danas ima 21 godinu: 'Iskra: Majčina priča o odgoju, geniju i autizmu'. Iste godine, 2013. preselili su se u Kanadu kako bi Džejkob mogao pohađati Institut Perimeter za teorijsku fiziku u Voterluu u državi Ontario, tako da su Nataliju ostavili u Lafajetu u iznajmljenom stanu.

Ubrzo je Natalija nestala i prestala odgovarati na telefonske pozive.

Kristine je ispričala kako pretpostavlja da je prestala da uzima lekove i verovatno se opet predstavlja kao devojčica u nekoj porodici.

- Pronašla sam dečju ružičastu haljinu i ružičasti bicikl parkiran pokraj njene kuće. Prisilila bih je natrag na lečenje, ali više to nisam mogla jer je ona odrasla osoba. Zadnji put kada smo pričali na telefon rekla mi je da kuva špagete za novu porodicu. Ja nisam nikoga napustila. Otišla sam u Kanadu zbog obrazovanja moga sina Džejkoba. Optužbe iznesene protiv mene su strašne, tvrdi Kristin Barnet, autorka knjige.

Šef policije u okrugu Tipekano ima pak potpuno drugačiju verziju priče. Poručuju kako je dr. Rigs napravio test gustoće kostiju za Nataliju u junu 2012. koji je pokazao da ona ima oko 8 godina. Dodatni testovi obavljeni kroz dve godine su pokazali da ima oko 11 godina. Ističu kako im je sama Natalija 2014. ispričala da su je roditelji ostavili samu bez nadzora te se odselili u Kanadu. Policija je zaključila da je Natalia pouzdan i verodostojan svedok.

Ne pojašnjava se međutim zašto je policija čekala pet godina kako bi podignula optužnica protiv Kristin i Majkla Barneta, koji se u međuvremenu razveo od Kristine, ponovno oženio i skrasio u Indijani. U policijskom saopštenju se navodi kako je Majkl navodno priznao da je sve vreme znao da je Natalija maloletno dete.

Advokat Majkla Barneta međutim tvrdi da njegov klijent nikada tako nešto nije izjavio niti potpisao.

- Majkl nikada nije rekao da je znao da je Natalia dete. Policija mu je pokucala na vrata i potom je dao trosatni iskaz bez prisustva advokata. Očito su njegove izjave izvađene iz konteksta. Policija je u optužnici očito bila vrlo selektivna u izboru lekarske dokumentacije koju je odlučila da citira - izjavio je.

Što se tiče Natalije čini se da niko više ne zna gde se ona nalazi, niti Kristin niti Majkl niti njihovi advokati, piše Daily Mail.

Uprkos činjenici da ima sada možda ima 30 godina, potpuna sudska dokumentacija biće zapečaćena dok sud ne odluči drugačije jer se slučajevi usvajanja drže u tajnosti.

Kristin pritom podseća na ironiju ovog slučaja.

- Savezna država Indijana me tuži zbog zločina prema detetu, a upravo je ta država više puta utvrdila da je Natalija odrasla osoba, tvrdi Kristin.

Kristin Barnet predala se američkim vlastima u četvrtak 19. septembra i puštena je uz kauciju od 5,500 dolara. Njen bivši muž Majkl predao se u Lafajetu dan ranije te je takođe pušten uz 5000 dolara kaucije.

POGLEDAJTE I - "MAMA, TO SAM JA" Nestali dečak se vratio kući posle 15 godina, rekao sve o "PUKOVNIKU", pa PONOVO NESTAO: A onda..

Džoni Goš je imao 12 godina kada je misteriozno nestao 5. septembra 1982. godine, dok je u ranim jutarnjim satima raznosio novine u gradu Vest Demojn, u američkoj državi Ajova. Svedoci su prijavili da su videli plavo vozilo koje se zaustavilo pored dečaka, a da ga je nepoznati muškarac upitao za pravac.

Desetak minuta ranije, primećen je i visoki muškarac koji je išao za Džonijem duž njegove uobičajene rute. Nedugo zatim, dvojica drugih raznosača pronašla su napuštena kolica, sa novinama koje su i dalje bile unutra. Dečak nije bilo nigde.

Njegovi roditelji, Noren i Džon Goš, nisu ni slutili da se nešto dogodilo. Tek kada su komšije počele da zovu i pitaju zašto nisu dobili novine, shvatili su da nešto nije u redu. Noren je odmah pozvala policiju.

Do danas, nestanak ovog dečaka ostaje jedna od najmračnijih i najpotresnijih misterija u istoriji SAD. Iako mnogi veruju da je Džoni otet i ubijen, nikada nisu pronađeni dokazi, niti njegovi posmrtni ostaci.

"Verujem da je dečak živ..."

Priča je dobila uznemirujući obrt kada je jedna žena iz Oklahome, nekoliko meseci nakon nestanka, izjavila da je videla dečaka kako bez daha traži pomoć, pre nego što su ga, kako je tvrdila, dvojica muškaraca odvukla.

Noren je kasnije rekla da je dobijala telefonske pozive od dečaka, čiji je glas zvučao identično kao Džonijev, a da je sa druge strane slušalice tiho izgovoreno: "Mama".

Navodna viđenja Džonija prijavljivana su širom zemlje, ali nijedno nije dovelo do konkretnog pomaka u istrazi. Ipak, istražitelj iz okruga Nuces, Gaj Đenoveze, jednom je izjavio: "Verujem da je dečak živ i verujem da može biti pronađen, ali ne mogu da kažem kada, niti kako".

Godine 1991, Noren je dobila poziv od privatnog istražitelja iz Nebraske, Roja Stivensa. On je objasnio da poseduje audio-snimak priznanja zatvorenika Pola Bonačija da je učestvovao u otmici Džonija. Majka ga je pozvala u svoj dom kako bi poslušala traku.

Ko je misteriozni "Pukovnik"?

Stivens je pustio Bonačijev snimak, koji je govorio o godinama zlostavljanja i tvrdio da je 1982. godine bio u društvu dečaka po imenu Majk i muškarca kojeg je zvao Emilio. Bonači je naveo da je u jednom hotelu u Demojnu drugi muškarac pokazao na fotografiju Džonija Goša i rekao: "Ovo je taj".

Prema Bonačijevim rečima, Džoni je izabran zbog "boje kose, očiju i svega ostalog", jer je, kako je rekao, "mogao da donese više novca". Kada je pokušao da odustane, Bonači je tvrdio da mu je Emilio zapretio pištoljem, rekavši mu da ili učestvuje ili će mu "prosuti mozak".

Bonači je rekao da je pomogao u namamljivanju dečaka, objašnjavajući da "deca tih godina deluju bezazleno i ne ulivaju strah". Tvrdio je da je muškarac po imenu Toni ugurao Džonija u automobil i da je korišćena krpa natopljena hloroformom (kako bi ga uspavali).

Prema njegovim tvrdnjama, Džoni je kasnije odveden u kuću blizu Sijuks Sitija, gde su, kako je rekao, on, Majk i Džoni bili zaključani u sobu, a zatim primorani na seksualne radnje koje su snimane da bi se materijal dalje prodavao.

Bonači je, takođe, tvrdio da je nekoliko meseci kasnije video Džonija u Koloradu, gde je živeo pod kontrolom čoveka poznatog kao "Pukovnik", na ranču sa podzemnim prostorijama u kojima su, navodno, držali decu kada bi "pravila probleme".

"To sam ja, mama"

Međutim, njegova priča je godinama osporavana. Nakon što su autori emisije "America’s Most Wanted" snimali na jednoj lokaciji u Koloradu 1993. godine, šerifovi istražitelji su saopštili da "ne postoji potvrda da je Goš ikada bio držan tamo ili da je došlo do kršenja zakona". Ipak, Bonačijeva svedočenja ostavila su uznemirujuću mogućnost da je Džoni negde ipak bio živ.

Zatim se, početkom 1997, dogodilo nešto što je dodatno produbilo misteriju. Godinama nakon razvoda od supruga, dok je živela sama, Noren tvrdi da su je jedne noći probudila dvojica muškaraca. Jedan od njih, kako kaže, izgledao je kao Džoni.

- To sam ja, mama - rekao joj je.

Noren tvrdi da su se zagrlili i da je odmah znala da je to njen sin, koji bi tada imao 27 godina.

- Oči se ne menjaju - rekla je kasnije, insistirajući da ga je prepoznala bez sumnje.

Navodno joj je pokazao i beleg na grudima "u obliku Južne Amerike", koji je Džoni imao kao dete. Ipak, muškarac je odbio da otkrije gde je bio i gde sada živi, rekavši da je u bekstvu od ljudi koji su ga kidnapovali.

Mračna priča o zlostavljanju

Prema njenim rečima, kazao je da se plašio susreta, jer mu je rečeno da će majka biti ubijena ukoliko pokuša da ga pronađe.

Tvrdio je da je godinama premeštan širom zemlje kako bi bio korišćen za kompromitovanje biznismena i političara, a pominjao je i "Pukovnika", čime je ponovio deo Bonačijeve priče.

Noren kaže da je susret trajao oko dva sata, nakon čega su muškarci otišli. Od tada, tvrdi ona, nikada više nije videla osobu koja je rekla da je njen sin.

Tokom godina, mnogi su dovodili u pitanje njenu priču, sugerišući da je možda bila žrtva prevaranta, ali Noren Goš nikada nije odstupila od svog uverenja da je Džoni i dalje negde živ.

POGLEDAJTE I - "ON VIŠE NIJE TVOJ" Teška ispovest Marije kojoj su uzeli dete na porođaju: 40 godina kasnije stigla je ČUDNA PORUKA

U Severnoj Irskoj decenijama su se skrivale strahote koje su se od 1920-ih pa sve do kasnih 1990-ih dešavale u domovima za neudate majke - gde su mlade trudnice, umesto pomoći i podrške, trpele razne kazne i sramotu. Te institucije, koje su uglavnom vodile verske organizacije, postale su sinonim za patnju, prinudni rad i oduzimanje dece.

Mnoge žene su u njima rodile decu koja su im odmah po porođaju bila oduzimana i davana na usvajanje, često bez njihovog pristanka i ponekad čak u inostranstvo. Među njima je bila i Marija Arbakl, koja je u dom dospela sa samo 17 godina, trudna i odbačena od porodice. Umesto podrške, dočekale su je hladne ruke sestara i zidovi koji su skrivali krike i suze.

"Rekli su mi da sam grešnica i da moram da se pokajem. Radila sam od jutra do mraka, a dete su mi uzeli čim sam ga rodila", ispričala je Marija, danas u poznim godinama, dok čeka da pravda, makar simbolično, konačno stigne.

"On više nije tvoj"

Marija je imala samo 18 godina kada su joj oduzeli sina. Bila je potpuno sama, bez porodice i krova nad glavom. Sve što je tada imala bio je njen sin u naručju, nad kojim nije imala nikakvu kontrolu i nije mogla da odlučuje šta će se desiti s njim. A onda je stigla rečenica koja joj je zauvek promenila život:

Marija i danas pamti dečju sobu i redove malih krevetića. Radnici su joj stalno govorili da mora da zaboravi i da nema pravo da voli. Šesta nedelja nakon porođaja donela je potpise na dokumentima koji su zauvek odvojili nju i njenog sina Pola.

Poslata u dom da ne sramoti zajednicu

"Samo sam plakala. Socijalni radnici su mi doveli Pola da ga vidim poslednji put. Samo sam plakala. Danas osećam bes jer znam da su me ubedili da nemam izbora", priseća se Marija.

Marija je odrasla u hraniteljskoj porodici, gde nikada nije osetila podršku. Kada je zatrudnela, poslali su je u dom "da ne sramoti zajednicu", a u tom trenutku nije imala nikoga kome bi se obratila.

Nije bila jedina - prema izveštaju irske vlade iz 2021. godine, više od 9.000 beba je umrlo u ovim ustanovama, a tokom iskopavanja u Tuamu 2017. godine pronađeni su posmrtni ostaci dece koja su sahranjena bez ikakvih obeležja.

Za sinom tragala punih 40 godina

Nakon svih trauma koje je preživela u domu, Marija se kasnije udala i rodila još petoro dece. Preselila se u Englesku, ali nikada nije prestala da misli na sina. Godinama ga je tražila, dok je svaki njegov rođendan bio podsetnik da negde, daleko od nje, jedno dete, a kasnije muškarac, slavi rođendan bez majke.

"Nikada nisam znala da li je živ ili mrtav. Uvek sam zamišljala kako izgleda, da li liči na mene. Uvek su mi u mislima bile njegove tamne oči", rekla je.

"Ja sam, tvoj sin. Čujem da si me tražila"

Četiri decenije kasnije, 2021. godine, Marija je dobila poziv koji je sve preokrenuo. Socijalni radnik joj je rekao da su pronašli njenog sina, skoro 40 godina starog, koji je živeo pod novim imenom. A onda, nekoliko meseci kasnije stigla je poruka na Fejsbuku:

Marija se priseća trenutka kada je pročitala poruku:

"Gledala sam u ekran i nisam mogla da verujem da su reči koje sam čekala pola života konačno stigle".

"Bila sam dete koje nisu pitali ništa"

Dopisivali su se nedeljama, a onda je on predložio da se sretnu.

"Znala sam da više nije beba, ali kad sam ga ugledala, samo sam ga zagrlila i nisam mogla da ga pustim. Bilo je to kao da sam ponovo udahnula život", rekla je.

Danas se često čuju i pokušavaju da izgrade odnos koji im je oduzet.

"On je imao lepo detinjstvo, ali uvek osećam da u dubini duše sumnja da sam ga napustila. Nisam. Bila sam dete koje nisu pitali ništa", zaključila je ona.

JEDNA MAJKA OSTAVILA JEZIVU PORUKU, PA NESTALA

Pozivajući se na kancelariju šerifa okruga Skagit, Mikajla Standridž, 25-godišnja majka jednog deteta, poslednji put je viđena kako beži iz kuće u kojoj je boravila u Кonkretu, Vašington, dok je pokušavala da pozove hitnu, kada je nestala ujutro 21. aprila prošle godine.

Nakon što je bila povezana sa dispečerom, Mikajlin poziv je prestao i od tada više nije viđena.

Njena tetka Anđela Anderson rekla je da je potraga za njom bila "užasna noćna mora kroz koju je prošla naša porodica".

- Molim se, ali ne izgleda dobro. Imala je zaista težak život. Odgajale su je dve tetke i deda i baka. Ona je prelepa devojka i naletela je na pogrešne ljude - rekla je druga tetka i organizatorka potrage Martoni.

Martoni je najavila potragu za svojom nećakinjom na svojoj Fejsbuk stranici, dok je takođe podelila misteriozni post na društvenim mrežama koji je objavila pet dana pre nego što je nestala, u kojem je napisala: "Ako ikada nestanem, znajte da nisam otišla"

Do današnjeg dana, godinu dana nakon nestanka, Mikajla još uvek nije pronađena.

JOŠ JEDNA ŽENA NESTALA, ALI SE POJAVILA POSLE 22 DANA - ŠOK PRIČA

Šeri Pipin je mama dvoje dece iz Kalifornije koja je nestala kada je 2016. godine izašla na trčanje. Pojavila se 22 dana kasnije, na auto-putu, sa ranama i tvrdnjom da je kidnapovana.

Saga oko toga šta se stvarno desilo i dalje traje, a sada je pretvorena u novu dokumentarnu seriju koja intrigira svet željan da sazna pravu istinu o "savršenoj ženi", kako su je svi znali.

Šeri Papini, tada 34-godišnja majka dvoje dece, dospela je na naslovne naslove svih nacionalnim medija u Americi nakon što je 2. novembra 2016. nestala dok je trčala u blizini svog doma u Redingu u Kaliforniji, ostavivši za sobom mobilni telefon, slušalice ali i komad kosa.

Kit Pipini, njen muž, bio je odmah osumnjičen, ljudi su secirali svaki njegov potez u svojim brojnim medijskim nastupima tražeći znak da je kriv.

Muž odmah osumnjičen

"Svi su mislili da sam ja to uradio. Ali nisam imao šta da krijem. I svakako, u to vreme, nisam mislio da Šeri ima šta da krije", ispričao je muž a mnoge je cela priča podsetila na dijabolični triler "Gone girl" sa Benom Aflekom i Rouzmund Pajk.

Tri nedelje kasnije, na Dan zahvalnosti, Šeri je otkrivena pored puta, prekrivena povredama i sa lancem oko struka. U početku je odbila da razgovara sa policijom, ali je na kraju rekla da su je dve žene zarobile, da su je držale u maloj, mračnoj sobi i izgladnjivale, tukle i žigosale. Pustile su je navodno, posle jedne žustre svađe između njih dve, a Šeri je tvrdila da ima maglovita sećanja na sve i da je pod teškom traumom. A onda je polako počelo da se odmotava klupko istine.

Policija je uzalud pokušavala da pronađe žene, jer je zajednica bila zabrinuta da je Šeri samo jedna od žrtvi. Prvo su svi mislili da je muž kriv, a onda su sumnjičali bilo koje dve Latino žene na ulici jer su otmičarke navodno bile Južnoamerikanke.

Muž je kasnije ispričao kako mu je ona s vremena na vreme prebacivala što je nije spasio, i rekao je da mu je bilo teško da živi sa krivicom. Opšta bura se vremenom stišala a onda je finalno 2020. godine, nakon godina ćorsokaka, istražitelji FBI i kancelarija šerifa otkrili šta se stvarno desilo - Šeri nikad nije bila oteta!

Jedan dokaz je uništio njenu laž

Upravo o tome je nova Hulu serija od tri epizode koja se ​​odvija hronološki, nagrađujući gledaoce koji se drže početne epizode ​​koja izgleda da detaljno opisuje jednostavnu otmicu. Kako se emisija nastavlja, a vidimo sve više i više intervjua sa Kitom - ali nijedan sa Šeri - počinjemo da shvatamo da stvari nisu onakve kakve izgledaju.

Krucijalni dokaz je trag DNK koji je otkriven na Šerinoj odeći koji je pripadao Džejmsu Rejesu, jednim od Šerinih bivših momaka. Kada su mu istražitelji ušli u trag, rekao im je da ga je Šeri zamolila da je pokupi na mestu gde je iscenirala otmicu, a zatim da je vrati svojoj kući u Kosta Mesi, stotinama milja niz obalu. Čak ga je zamolila da joj pomogne da nanese sebi povrede kako bi potkrepila svoje tvrdnje o otmici.

Skoro dve godine kasnije, Šeri je priznala da je sve slagala. Osuđena je na 18 meseci zatvora. Na pitanje saveznog sudije da li je kidnapovana, odgovorila je samo sa "ne". Muž je podneo zahtev za razvod dva dana kasnije.

"Tužno je. Voleo sam ovu ženu. Sve bih uradio za nju. Volim našu decu. Bio sam zaslepljen", rekao je njen muž Kit.

Šeri je puštena iz zatvora prošle jeseni i vratila se u istu zajednicu koja ju je toliko tražila pre osam godina. Kit, međutim, nema kontakt sa njom.

"Ne razgovaram sa njom, osim ako imamo sastanak sa sudom. Ne razgovaramo, ali smo u istoj prostoriji. I ona viđa decu jednom mesečno u posetama pod stručnim nadzorom".

Ona nikada nije htela da priča ni za medije ni za dokumentariste o onom što se desilo.

"Na osnovu onoga što smo čuli od ljudi koji su bliži Šeri, čini se da se nekako drži svoje priče, da je oteta. Postoji čitava priča koju ona još uvek priča", ispričao je reditelj nove serije o Šeril.

DRUGA MARIJA JE NESTALA SA 13 GODINA, PA SE POJAVILA 20 GODINA KASNIJE NA KUĆNOM PRAGU

Marija Luiz Dej bila je nežna devojčica s teškom prošlošću. Do svoje trinaeste godine, pretrpela je više traume nego što većina ljudi iskusi za ceo život.

Odrastala je u gradiću Litl Fols u dolini Mohok u Njujorku, zajedno sa sestrama Šeri i Keti. Njihovo detinjstvo bilo je daleko od idiličnog. Nakon što su oduzete iz nestabilnog doma, devojčice su prebacivane iz jednog hraniteljskog doma u drugi.

Marija (Meri) je kasnije ponovo spojena sa svojom biološkom majkom, Šarlot, koja se u međuvremenu udala za vojnika Vilijama Hula i preselila u Sajdsajd, Kalifornija. Ali njihov novi život nije bio bajka. U julu 1981. godine, Meri je nestala – bez traga.

Nestanak bez objašnjenja

Njena porodica tvrdila je da je pobegla od kuće. Drugi su verovali da ju je ubio očuh. Međutim, bez tela i bez ikakvih tragova, njen nestanak postao je jedna od onih misterija koje detektivi ne mogu da zaborave.

Sve do 25. novembra 2003. godine.

Više od 1.100 kilometara dalje, pojavila se žena sa istim imenom i datumom rođenja kao Meri.

Bilo je previše neverovatno da bi bilo istinito.

Mračna porodična tajna

Meri Luiz Dej rođena je 19. februara 1968. godine u Litl Folsu, kao ćerka Šarlot i Čarlsa Deja. Imala je dve mlađe sestre, Keti i Šeri.

Njihovo detinjstvo obeležilo je seljakanje iz jednog hraniteljskog doma u drugi. U međuvremenu, Šarlot je započela vezu sa vojnikom Vilijamom Hulom, koji je kasnije postao Merin očuh. Kada su se venčali, uspeli su da dobiju puno starateljstvo nad Meri i Keti, dok je Šeri ostala u hraniteljskoj porodici.dffsdf

Život sa porodicom nije bio lak za Meri. Prema svedočenjima, očuh ju je zlostavljao, a ona je više puta pokušavala da pobegne. Policija ju je uvek vraćala nazad.

Godine 1980, socijalne službe su je smestile u zaštitni dom zbog sumnje na zlostavljanje. Ipak, ubrzo su je vratili porodici – odluka koja joj je možda presudila.

Kobne noći 1981. godine

U julu 1981, Meri je nestala. Ono što je šokiralo istražitelje bilo je to što njeni roditelji nisu ni prijavili njen nestanak.

Tek 1992. godine, njena sestra Šeri prijavila je slučaj policiji. Do tada, bilo je malo tragova koje su detektivi mogli da prate.

Kada je policija konačno pokrenula istragu 2002. godine, Keti je ponovo vraćena u porodičnu kuću kako bi opisala poslednji dan kada je videla Meri.

Prema njenom sećanju, dok su bile same kod kuće, njihov pas je počeo da se oseća loše i na kraju uginuo u kuhinji. Kada se Vilijam vratio, optužio je Meri da ga je otrovala.

„Počeo je da viče na nas… uplašila sam se… nastao je pakao,“ rekla je Keti.

Videla je kako Vilijam tuče njenu sestru. Meri je imala samo 13 godina. Poslednje što je Keti zapamtila bio je prizor krvi koja je curila iz sestrinih usta.

Sledećeg jutra, majka im je jednostavno rekla da je Meri „pobegla“.

Dokaz koji nikada nije pronađen

Posle njenog nestanka, roditelji su zabranili deci da prilaze određenom delu dvorišta. Kada su istražitelji konačno prekopali to mesto, psi tragači pronašli su dečju cipelu i kaiš – ali ne i telo.

Policija je bila sigurna da je tu nekada bilo zakopano telo, ali da je u međuvremenu premešteno.

U međuvremenu, Vilijam je tokom ispitivanja rekao:

„Šarlot mi je te noći rekla da je videla Sotonu u mojim očima. Rekla je da sam bio opsednut demonom.“

Na pitanje da li bi taj „demon“ mogao da ubije Meri, odgovorio je: „Da.“

Ipak, bez tela i konkretnih dokaza, par nikada nije optužen.

Neverovatni obrt: Meri se „vratila“

Godine 2003, policija je zaustavila kamion sa ukradenim tablicama u Feniksu, Arizona. Kada su proverili identifikaciju jedne od putnica, šokirali su se – zvala se Meri Luiz Dej.

Isto ime. Isti datum rođenja.

Ali da li je ovo zaista bila nestala Meri?

Kada su je ispitali, rekla je da je pobegla od kuće zbog zlostavljanja, ali nije mogla da se seti ključnih detalja iz detinjstva.

Policija je uzela njen DNK i uporedila ga sa Šarlotinim. Rezultat? Poklapanje.

Ali to je samo dokazalo da je u srodstvu sa Šarlot – ne i da je zaista Meri.

Šeri ju je pozvala da živi kod nje, ali ju je ubrzo opisala kao „jezivu“ i „poremećenu“. Policija je posumnjala da je Šarlot imala još jednu ćerku, koju je kasnije ubedila da preuzme Merin identitet kako bi izbegla optužbe za ubistvo.

Devojčica koja je umrla dva puta

Godine 2017, policija u Sajdsajdu dobila je poziv od žene koja je tvrdila da je mlađa sestra Meri Luiz Dej.

Rekla je da je „Feniks Meri“ sada u hospisu, umirući od raka.

Kada su istražitelji ponovo razgovarali s njom, rekla je da se i dalje ne seća svih detalja, ali je insistirala da je ona prava Meri.

Devet dana kasnije, umrla je.

Da li je istina zauvek izgubljena?

I danas ostaje misterija šta se tačno dogodilo sa Meri Luiz Dej.

Njeni roditelji odbili su da učestvuju u dokumentarnoj seriji i nikada nisu bili optuženi.

Za Šeri, pitanja su i dalje bez odgovora. A možda će tako zauvek ostati.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Jutarnji.hr/Kurir/Blic)